10. Gizdava nika vil rajskoga uresa

Gizdava nika vil rajskoga uresa,
kâ nosi obraz bil jak anđel s nebesa,
lipotom zaveza pritužni život moj,
kojo(m) me, jaoh, steza, da sam rob u vik njoj;
a ljubav hoće toj, kâ u njoj ima moć,
kâ čini, srce ovoj da tuži dan i noć,
da, vajmeh, nije moć slobodu ufati
neg sužan, ili hoć ili neć, stojati,
neg suze lijevati tej grozne niz obraz
i svak čas, jaoh, zvati gluhu smrt na moj glas;
dočime koja vlas od višnje svitlosti
zgar zatre zlu oblas hude nemilosti,
kâ u toj liposti, kâ suncu odsiva,
mojojzi mladosti ufan’je sakriva;
ter se, jaoh, snebiva mê srce, nemilos
gdi u njoj dobiva dobrotu i lipos.
Tim cvili mâ mlados i javi²² i u sni,
prid tom vil er milos ufati meni nî;
cić toga tko ne mni, da mogu ne tužit
bolestan i sve dni grozni plač ne družit?