23. Ktje mi se njekada i bi mê žuđen’je

Ktje mi se njekada i bi mê žuđen’je,⁵⁶
u srcu mom sada drugo je hotjen’je.
S pameti stajem se⁵⁷, ter kteći što trudih,
prem svasma kajem se, i što ufah i žudih.
Ljubav me i lipos pod svoju vlas stavi,
razložna nu kripos tej sile me izbavi,
slobodi me i uze, u koj se samohoć
zapletoh; na suze kad ne mnjah njome doć,
kad ličce rumeno bes sumnje pozirah,
u kom sve ljuveno blaženstvo zamirah,
a srce jadovno puno nemilosti
stojaše pripravno za dat mi žalosti.
Slobodu sad slavim pojući u vas glas,
Ljubavi, a pravim⁵⁸, tvâ minu svasma vlas;
ognjene tvê strile zaman su, kê tratiš;
njegda su ranile, slavu istom sad kratiš.