12. Jaoh, plamen ljuveni rasčini život moj

Jaoh, plamen ljuveni rasčini život moj,
vjerovat a meni gospoja neće toj.
U suzah vȁs plovem, uzdišem dan i noć,
vapijem i zovem, a zaman, nje²⁵ pomoć.
Pogledom ljuvenim srdačce mê rani,
a ličcem rumenim slatki pokoj zani;
sad za me ne haje, boli se a mnom²⁶ svit;
u gizdah ma traje liposti svoje cvit;²⁷
u pjesneh provodi vesele sve danke,
a mene smrt vodi na plačne svoe stanke.
Jaoh, mramor studeni cijepa se u sto dil
na moj plač ljuveni, na moju tužbu i cvil,
i srca kamena rastaplja u suzah
mâ tužba ljuvena, željahni moj uzdah;
kroz ljubav kî cvile, ponavljau bolizan,
čuvši me plač dile sa mnome po vas dan;
a ona se ne boli²⁸ nit mari čut moj trud,
ma obraz oholi od mene svrće svud;
kaže se od zmija i zviri oda svih,
nalipa gorčija²⁹ i trava jadovnih³⁰.
Ah, tko bi toj sumnjil na ličce ljuveno?
tko li bi u njem mnil da je toj skroveno?
Pogledu ljuvenu virovat nî sada
ni ličcu rumenu; puno je sve jada³¹.