13. Čemu je priverno, jaoh, moje služen’je

Čemu je priverno, jaoh, moje služen’je,
kad plata čemerno meni jes tužen’je?
Čemu je cviliti, pokli se gorčije
na moj plač smiliti srce ima od zmije?
Čemu zvat dan i noć, da mramor studeni
bude mi dat pomoć u muci ljuveni?
Čemu li, jaoh, kripos od zvizda zlim tvorit,
od srca nemilos pokli me čini mrit?
Oto mi dano jes za smrtni moj poraz
i za mû hudu čes sliditi lip obraz,
lip obraz, svitlosti kî suncu odsiva,
a rajske liposti lipotom dobiva,
u komu samu smrt dobiva nemilos,
kâ me će skoro strt, dobrotu i lipos,
s koje sam ufan’je mê slatko izgubil,
a gorko plakan’je i tužbu sadružil.