RADAT

Kamo ide, diklice? Nuti moga jada!
Kamo li tve lice od mene skri sada?
Oto me s’ zanila lipotom, sunačce, –
ne bud’ mi nemila, smiri mi srdačce! –
Radate zločesti, s vjetrom li govoriš?
Oto se istom ti bijedan ovdi moriš.
Divojka plemka taj od stara od mene
bježat će vazda, vaj, u gore zelene! –
Mâ kćerce, tolikoj nijesam ti ni star ja;
bogme sam jošte moj²¹², žî mi ljubav tvoja.
Jošte bih bio boj ne huđe neg prije;
staro je i sunce toj, ali dobro grije. –
Gluhojzi, viđu ja, besjedim toj gori;
oto ktje čes moja da me ljubav mori!

DRAGIĆ²¹³

Voh, ćaća, dobar dan! Zlovoljan što s’ tako?
U gori taj tvoj stan nije mani²¹⁴ nikako.
Maja se skončava, er domom ne ideš.
Jeda ti ‘e ka strava što tako uzdišeš?

RADAT

Mo’e dijete, tvoj ćaća ne scijenjaše Ljubav
njekada, sad plaća objednom grijehe uprav.
Djetetom s krilama²¹⁵ ćaća se rugaše
i svojim²¹⁶ strilama, pri nego ga znaše;
usiono dijete toj ali se osveti,
prem svasma, mile moj, ćaću tvoga ošteti.
Iz lica nike vil, gdi mu je stan mili,
vazamši luk i stril ćaću tvoga ustrili
u grozno srce toj, nemilo ter svakčas
skonča se ćaća tvoj na suncu kako mraz.
Jadovan a ne znam ki će lik bit meni;
njeki se živi plam razbija po meni.

DRAGIĆ

Žî m’ t’, bih ga batićom privrzao ovim ja,
ter bih ga zlom srićom domome poslao tja,
da takoj ne ide strila’ući čeljad.
Ah, da gdi izide, ja bih mu dao sad!

RADAT

Ali ima on krila, ončas bi poletio,
i ognjenih strila, – s neba bi se osvetio.

DRAGIĆ

Ja bih ga i daleče dokučio praćom,
neka se zlo breče ne rve već s ćaćom.

RADAT

Mo’e dijete, svak gubi tko se rve s njime:
ćaću tvoga on ubi pogledom jednime,
pogledom ljepše vil neg igdar vidih ja;
nje prsi snig su bil, a ružom lice sja.

DRAGIĆ

Voh, ćaća, što je toj? Ako ču, žî m’ t’, mati
da ideš ti takoj, neć’ mira imati!
Kada te gdi čuje s susjedom kojome
govorit, sve psuje i vika domome.

RADAT

Da pođ’ te joj rec’ takoj: “Radat tvoj njekad bi,
a sada nije tvoj neg vile ku obljubi;
slidit ju on pođe po gori i vodi,
a tebi stan ođe²¹⁷, – čin’ sama što t’ godi!”

DRAGIĆ

Voh, ćaća, kud ćeš poć? Što ti je pripalo?
Kako li ć’ maju oć²¹⁸ i dijete tvo’e malo?

RADAT

Trijebi je hoditi, nije mi moć inako!
Pođ’, mile, domom ti.

DRAGIĆ

Poći ću opako!²¹⁹
Voh, ćaća, kud ćeš toj? Zao božić toj vili
i onomu ki takoj strilom te ustrili.
Ah, da gdi srjetem ja toj bijesno divjače,
žî mi praća moja, činio bih da plače.
Ja bih ga naučio što je striljat ljudi!²²⁰
Još se nî stučio s kijemgodi zle ćudi
ki bi mu skršili luk i ruku desnu
i strile olomili o oćas²²¹ obijesnu. –
Ma čemu ja puštah ovako ćaću it
a ovdi sam ostah? K maji doć neću smit.
Poći ću za njime, da vidim kud će poć,
bogme t’ maji š njime dobar dan neće doć.

Dijete odhodi, a KUPIDO izlazi, pak dijete i vila TIRENA.

KUPIDO (sam)

Dijete ovoj ki praćom hoće ćaću osvetit
činiću da s ćaćom za vilom bude mrit;
načinom kim dosad nitkor nî ljubio
žudiće a, veomi mlad, neće znat što bi ktio.
Neka zna svaka moć, ter da se ne oholi,
ljubavi er nî moć da itkor odoli.
Poći ću promijenit haljine na meni, –
da sam ja tko će mnit²²² Kupido ljuveni?

Ovdi se KUPIDO na vlašku priobrazi, s djetetom govori; uto vila izide.

DRAGIĆ

Voh, ćaća, voh, ćaća! Bogme ćaća uteče!

KUPIDO

Gdi je tebi praća? Nu čeka’, zlo breče!

DRAGIĆ

Što pitaš praću ti? Ti li si ki strijeljaš?

KUPIDO

Sad me ćeš poznati, ako me ne poznaš!

DRAGIĆ

Ter što će tej strile?

KUPIDO

Srce ti ću ustrilit.

DRAGIĆ

Obijesno kopile, zašto neć’ s mirom it?

KUPIDO

Kobila ti ‘e mati, a ti si kopile!
Na vjeru ć’ plakati, ma cić lijepe vile.

VILA

Uh, brižna, što ćeš toj? Mene li hoć’ udrit?

DRAGIĆ

Nije nego dijete onoj koje me hoće bit.

VILA

Ostava praću tuj, nemoj se, brajo, bit,
a starijeh vazda čuj, tere ćeš miran bit.

DRAGIĆ

Bogme mu ktijah dat da ide u štetu.
Mož’ li ga, bože, znat? Ja mu ću brečetu!

VILA

Nu dosta! Ostavi praćicu, žî t’ maja.

DRAGIĆ

Cić tvoje ljubavi za pas ju stavih ja.

VILA

Jeda si pastira, moj brajo, njekoga
na ime Ljubmira vidio, za boga?

DRAGIĆ

Nije mi se zgodilo viditi n’jednoga
pastira, mâ vilo, nego ćaću moga,
ki mnogo za tebe, gospoje, pitaše,
imat te kon sebe i mnogo žuđaše.
Ma tko si, vilo ti? Od kijeh li si strana?
Mila ti s’ viditi, lica si sunčana.
Nut luka zlatnoga, – lijep ti je, gospoje!
Nut snijega bijeloga²²³, – sijeh čuda nigdir nije!
Sve poje na tebi kakono u raju,
jak sunce na nebi a lice tva sjaju.

VILA

Pođ’, brajo, domome! Oto je blizu noć.

DRAGIĆ

Bogme ću s tobome, lijepa vilo, poć!

VILA

Ter što ćeš činiti, kad budeš sa mnom doć?

DRAGIĆ

Verno ću služiti tvu lipos dan i noć.

VILA

Da to ćeš oć maju za doći sa mnome?

DRAGIĆ

Za maju ne haju, ja ću doć s tobome.

VILA

Što umiješ činiti?

DRAGIĆ

Umijem, gospoje,
u dipli sviriti na počtenje tvoje,
i svračke puhati²²⁴, i ptice ostale
umijem hitati, velike i male;
i umijem zapinat zecovom tonote
i pod ploču hitat lisice meu plote.

VILA

Da umiješ igrati?

DRAGIĆ

Umijem, gospoje,
i umijem pjevati pjesance svakoje.

VILA

Da s kijeme spiš domom?

DRAGIĆ

S majome u nogah.
Mogao bih i s tobom, er nijesam pero plah.
Maja me ne usčuje, kad spim š njom, vragut kus;
zato me ne psuje vik, tako ne ostao pus!

VILA

Čula sam, – drago mi ‘e! Budi, brajo dobar!
Tako svak ne umije, a to je božji dar.
Stoj zbogom! Ja ću poć, tuj ćaću čeka’ ti.

DRAGIĆ

Da to li ć’ mene oć? Nemoj me ostaviti!
Veće mi ni maja ni ćaća mio nî
nego lipos tvoja ka srce me zani.

VILA

Ovu ti jabuku darivam za ljubav
a uzmi dipli u ruku, ter se, brajo, zabav’,
dočim ja budu poć ružice nabrati;
sada ću opet doć, neću ništa stati.

DRAGIĆ

Da hoć’ li opet doć?

VILA

Hoću sad, žî mi ti.

DRAGIĆ

Nemoj me, draga, oć, er ću inako umriti. –

DRAGIĆ

Nut lijepe jabuke! Bogme je od zlata!
Neće m’ ju iz ruke uzet n’jedna plata.²²⁵ –
Ma tko ide odovud? Voh, ćaća, gdi pođe?
Ja te sam iskao svud. Kako li mene ođe?

RADAT

Tužan je ćaća tvoj, – ljubena ktje toj vlas.

DRAGIĆ

Nut!

RADAT

Bijedan, što je toj?

DRAGIĆ

Da t’ spovijem dobar glas.
Onaj lipa vila za ku ti pitaše
ovdi je sad bila, njekoga iskaše.

RADAT

Dragiću, sad ću umrit! Što je toj što kažeš?

DRAGIĆ

I ktijah ja š njom it.

RADAT

Ah, ti mi sve lažeš!

DRAGIĆ

Ne lažem! I reče: “Nemoj ti sa mnom it;
neću poć daleče, sad ću opet ovdi bit”.
Tuj me pomilova i ovuj jabuku
zlatnu mi darova, – ljubih joj ja ruku.

RADAT

Bijedni Radate, a tebi nije moć
ljubit nje podplate ni k njojzi blizu doć!

DRAGIĆ

Mila ti biješe, slavna t’ se viđaše,
gizdavo t’ idiješe, sunačcem sva sjaše.
Voh, ćaća, i meni nje obraz sunčani,
prilike komu nî, srdačce, jaoh, rani.
I ako opet doć ne bude, ja ću t’ rit,
skoro će bijedan oć tvoj Dragić ovi svit.²²⁶

RADAT

Da li je nemila zla ljubav, sinko moj,
i tebe stravala, mlađahto srce toj?
Mlađahat ter tužiš i u srcu nepokoj
ljubeni, jaoh, ćutiš kakono i ćaća tvoj!

DRAGIĆ

Voh, ćaća, bogme ću it po tusto kozle onoj,
ter ga ću poklonit prilijepoj vili ovoj.

RADAT

Čin’ što znaš, moj mile! Ne toj, ma sve stado
cić lijepe tej vile podao bih ja rado. –
Ma tko ide ovamo? Njeka ‘e zvir viditi.
Bjež, mile, ti tamo, sad naš će ubiti.

SATIR

Vaj, što je u meni? Ki ćutim gorki jad,
plam ki li ognjeni me srce praži sad?
Vaj, tvorim grozni plač, a iskru ne gasi
plamena smrtno tač koji me porazi.²²⁷
Vaj, čujem kriposti u meni lipsati²²⁸,
tej vile liposti kad počnem smišljati,
kad ures, kad dike tej zbrajat počnem ja,
kojoj nî prilike pod suncem koje sja.
Ka drazim rumenim ličcem me priblazi,
pak smrtno ljuvenim pogledom porazi,
pak svasma rasčini, jak vitar kad k onoj
uteče planini u koj skri obraz svoj,
ne nađe da ju vik²²⁹ sto oči ki ima,
ni drugi ki človik kriposti sionima²³⁰;
ma da ju upije²³¹ po gorah noć i dan
i jak vuk da vije²³² za njome sve zaman.
Vaj, guste planine obtukoh i gore,
polja i ravnine, – onuđ se ne more!
Obtukoh jedzera i bistre sve vode
tej vile s večera njih tance gdi vode.
Ne nađoh dragu vil, ne pozrih, već ne čuh;
a moj plač i moj cvil može čut svaki duh.
O zeleni luzi, o vode studene,
u ljuvenoj tuzi pomoz’te sad mene!
Pomoz’te er svakčas kroz njeki nepokoj
na suncu kako mraz skonča se život moj.
Objav’te molim vas, iz tejzi zeleni²³³
anđelski taj obraz meu vami skroveni.
Mnokrat ste ljuvenim utočište bili
i granam zelenim radosti njih krili;
nemojte ostavit ni mene ovakoj,
molim vas, objavit hotjejte²³⁴ lice toj.
Kroz lice drago mrem, kroz lice toj venem,
vrh tužnih tužan grem i smrtno, jaoh, stinem!
Komu se tužim sad, s kijem li govorim?
Komu li kažem jad, komu oganj kim gorim?
Kamenu gluhomu i vodam studenim
i lugu pustomu i granam zelenim!
Ma što cknim ter hode²³⁵ dubja ne koripim,
ne svrćem dnom vode, ne koljem, ne slipim?
Što ne žežem gore pastirske i sada
ne haram obore, ne pobijem stada?
Što ne orim spile i jame od gore
gdi se kriju vile ke nami rug tvore,
anđelskim ke licem človjeka priblaze,
od zmije pak srcem smrtno ga poraze?
Da smetem njih mîre, da pozna njih taj stan
kako je satire moriti noć i dan!
Lav je li u gori? Je li gdi ki pastir?

LJUBMIR

(Tko ovo govori? Nemili je satir!)

SATIR

Desnicom da sve toj ovome potlačim.

LJUBMIR

Satiru, bit ćeš boj od lava s nejačim,
a i prî sam umio mastit se u krvi,
i s kim sam boj bio nijesi ti prvi.

Ovdi LJUBMIR boj bije s satirom, koji ga napokon jednom stijenom udari i smete ga, ter pade na zemlju kako mrtav; a vila ga nahodi i nad njim plače govoreći:

TIRENA

Što je ovoj, jaoh meni,
što nesrećna vidim sada?
Ljubmir je ovoj moj ljuveni!
Što bi ovoj, kako i kada?
Što bi ovoj, huda srećo?
Tko me tuge sad napuni?
Od radosti svake smećo,
toli drag cvit tko otruni?
Cvit gizdavi kojim mlados
toli se je mâ dičila
i u komu svu bih rados
i blaženstvo postavila!
Ter srdačce, vajmeh, moje
cijepa se u sto dila,
potlačene gizde svoje²³⁶
pogledavši i lica bila;
pogledavši, vajmeh meni,
ures vridni od pastira
zemlji u skutu gdi studeni
duh poteza²³⁷ i umira!
A pomoći nije odnikud:
pusta gora odsvud muči,
obrnut se nije moć ikud,
ter se duh moj toli muči.
Jaoh, pridragi moj Ljubmire,
ka odluka nebeska bi,
da t’ od krvi sad otire
ljute rane tvoja ljubi?
Tvoja ljubav, ka cvijetjice
bra dzorome po dubravi,
da t’ vjenačac od ružice
sviv na rusu glavu stavi;
urešena da te gleda,
urešena da te uživa,
studenija a sad leda²³⁸
vrle zvizde sve naziva.
Zlobne višnje svasma zove
rade tuzi i nemiru,²³⁹
pokli od svita trude ove
bez milosti zgar poziru.
More li igdar bit na sviti
gora tuga, višnja moći,
draga²⁴⁰ u krilu mrit viditi
a ne moć mu dat pomoći?
Nije²⁴¹ mila, nije draga
da požali, jaoh, mene,
i cvilit mi da pomaga,
gledav²⁴² Ljubmir gdi moj vene;
gledav Ljubmir gdi Tirenu
svoju dragu sad ne vidi,
koju žudi, kroz ku venu,
ličce gdi nje smrtno blidi;
srce gdi nje gorko tuži,
boleći se njime toli,
i jadovna gdi smrt moli
da ju s životom razdruži;
oči da nje sad ne vide
što su blizu, jaoh, viditi,
gdi Ljubmiru lica blide
kteći u krilo Tireni umriti!
Jaoh, kaži mi, moj Ljubmire,
ka nesreća na te dođe,
ali satir ali zvire
tač poražena ovdi te ođe.
Kaži meni, tvojoj ljubi,
svitla časti od pastira,
tko dva draga sad pogubi,
s tobom ljubi er tva umira.
Ako ‘e satir, proklet da si,
o satiru ti oholi,
ki nemilo tač porazi
dva ljuvena verna toli,
prijeka smrt kih razdiliti
neće ni taj divji bijes tvoj;
ljubav ih će sadružiti
ondi gdi je vječni pokoj.
Duše se će njih sastati
vele u ljepšoj u dubravi,
gdi će mlados uživati
u radosti i ljubavi.
O gizdave lijepe vile
bistre vode ke plovete,
me sestrice drage i mile,
tužbu moju ne čujete?
Uživate vi u miru
cvit mladosti lijepe vaše,
grozne suze a ja otiru
ke me svasma, jaoh, skončaše.
Ne čujete gdi se boli
sestra vaša i gdi cvili
i bolesna gdi smrt moli
da ju s životom razdili?
Er žalosti sej podniti,
jaoh, ne more tužna vila;
s Ljubmirom se sadružiti
želi sestra vaša mila.

Ovdi se vila prinemaga; i svršuje četvrti at.