LJUBENKO

Kud takoj, Radmile, gorom se sam tučeš?
Jeda i ti cić vile s očiju suze treš
i hodiš, trajeći slatke dni, za njome,
a ona bježeći rug tvori tobome?
Ne znaš li er vile sadanja vrjemena,
moj dragi Radmile, srca su kamena?
Krostoj se ustavi, ako ku vil slidiš
po gustoj dubravi, da uvik ne cviliš.

RADMIO

Ljubenko, nepokoj pr’jateljski skončava
mene sad, a ne moj⁵², i trud mi zadava.
Dobro znaš Ljubmira, – kroz vilu Tirenu
bolestan umira u lugu zelenu.

LJUBENKO

Ljubmir, ki vrh inih razumom sloviješe,
dubravâ od ovih slava i čâs ki biješe?!

RADMIO

Oto ima takuj moć ognjena ljubav taj
da vrha može doć i mudru na svit saj.

LJUBENKO

Sad dobro mogu rit da ljubav taj može
nebo užeć i vas svit, kad njega primože.

RADMIO

Takoga je uresa Tirena slavna vil,
er sunce s nebesa ljepšu vik⁵³ nî vidil’.

LJUBENKO

Manje zlo⁵⁴ rob biti i sužan gospoji
koja se slaviti za lipos dostoji.

RADMIO

Ma većkrat s liposti združi se oholas.

LJUBENKO

Ah, nî bez gorkosti na svijetu n’jedna slas.
Radmile, ako greš Ljubmira ištući,
oko ove prije ga ćeš nać vode idući,
er vile sve hode, vjenačce kad sviju,
gdi su bistre vode da ličca umiju.

RADMIO

Ljubmir je prid tom vil najlipšom na sviti
ufanje izgubil; tim hoće umriti.
Bojim se, brate moj, da dosle skratio
ne bude život svoj i sam sebe ubio.

LJUBENKO

Ljubavi nemila, dotle li človika
dovodiš, jaoh, mila da mu je smrt prika⁵⁵?

RADMIO

Krostoj ću tijekom⁵⁶ it, jeda ga, brate moj,
gdi nađem, i nije cknit, dubravi u ovoj,
prî nego potlačio bude, jaoh, svu mlados
i ovim skratio planinam svu rados.

LJUBENKO

Radmile, za pomoć Ljubmira slavnoga
s tobom ću i ja doć.

RADMIO

Pače hod’ za boga!
Potriba nam kaže pr’jateljska srca uprav,
a dilo ne laže, kad je u srcu ljubav.

VILA TIRENA idući u lov sama

Slatko ti ‘e, bože moj, prî danka dzorome
putovat ovakoj zelenom gorome;
travicom prolitje gdi polja uresi,
razliko i cvitje gdi se svud umijesi;
gdi toli slavici ljuveno spijevaju,
regbi da danici razgovor taj daju;
a miriše gora ružicom odsvuda,
putniku umora ter nî čut ni truda;
a tihi vjetrici po poljijeh igraju
i vrhe travici razbludno kretaju;
studene vodice a šušnje odasvud,
oko njih ptičice tiraju ljuven blud.
Miloga cvijetjica! Oh, ljubko t’ miriše!
Od slasti dušica i srce uzdiše.
Slatko t’ bi pri vodi na cvitju ovakoj
provodil tkogodi s kijem drazim život svoj.
Čemu je mladica bez druga na sviti?
Jakino lozica bez pritke ‘e viditi.
Uh, brižna, da mene što rih sad ne čuje
tkogodi iz planine tko njome putuje! –
Ma ka je zvir onoj pod hrastom ku viđu?
Ah, medo, ti li s’ toj? Prem tebe nać iđu.
Ovi stril⁵⁷ cić moje ljubavi primićeš
u prsi u tvoje, a žî mi ti⁵⁸ hoćeš!
A ovuj strjelicu, hladenac što smuti⁵⁹,
u samu rilicu primićeš, žî mi ti!
Sad revi, toj hoću, sad se, medo, oderi,
naudi sad voću i želud poberi. –
Gdi uđe zvir pusta, kamo li uteče?
Gora je prem gusta, tko da ju obtječe?
Ah, bože, gdi uđe? Ali bi trud zaman?
Nesriće vik huđe ne vidih u lip dan.
Koli me izmori bježeći zvir pusta,
obraz mi vas gori, vrućina ka usta!
Ovdi ću u sjenci kon vode počinut
ovojzi zelenci ljuvenoj malo u skut,
pusta zvir jeda odkud ranjena opeta,
stegnuv ju⁶⁰ žeđa i trud, na vodu došeta.
Čula sam njekada spijevat pri ovoj vodi,
koli bih ja sada rada čut štogodi.
Čudo ti ‘e da nije gdi ovdi Ljubmira,
s kim nikad menije⁶¹ u gori nije mira.
Koli su himbeni! Varkami hoće nas
u oganj ljuveni postavit koji čas.

Ovdi se poje u lugu; zatim Ljubmir sam ishodi i govori:

LJUBMIR

Suze već nisu ovoj što livam niz obraz, –⁶²
suzama nepokoj oblahša koji čas,⁶³
a suze zadosti ne biše odvratit⁶⁴
od srca gorkosti ni boles zlu skratit!
Ljuven plam usioni ki srce me⁶⁵ prži
kripos⁶⁶ mi svu goni ka život uzdrži;
toj roni očima, rijeke su grozne toj,
na prješu, jaoh, s kima odhodi život moj!
Zlamenje koji su bolesti od moje,
uzdasi toj nisu ni slika njih to je;
uzdahom svrha jes, a prsi me svakčas
ćute veću boles i smrtni, jaoh, poraz.
Ljubav ka je u meni, srce mi goreći,
ovi vjetar čini oko ognja leteći.
Kim čudom toj činiš, ljubavi, ktij mi rit⁶⁷,
da ga⁶⁸ u ognju tač držiš, a neć’ ga izgorit?
Ja nijesam, nijesam već Ljubmir, jur koji bîh,
ki se čâs može reći pastira oda svih,
vesele pjesance ki njekad spijevaše,
ki njekad i tance po lugu vođaše,
ki toli sloviješe u ovoj dubravi,
prî neg ga žežiješe plam gorke ljubavi,
pri neg ga huda čes ovakoj uhili
da uvik tužan jes, da uvik, jaoh, cvili,
da plačem ovakoj, žalostan kudi gre
svud smeta mir i goj, pjesance i igre.
Er mene tko čuje cvileći gorko tač
sa mnome tuguje, sa mnome dili plač;
razgovor a prî bîh i družba vesela⁶⁹
diklica planinskih i divic od sela.
S večera do dzore pripijevah u pjesni
jak slavic od gore njih slatke ljuvezni
i š njima izvođah tanačce po travi
i mlados provođah veselo u slavi.
U suzah sad plovem, ljuvenu kunem vlas⁷⁰,
cić koje sve zovem smrt gluhu na moj glas,
cić koje usišem, cić koje na svak čas
srdačcem uzdišem i kopnim jakno mraz,
cić koje nemilo, vaj, svemu dotrudnih
i dušu i tilo i ime izgubih.
O višnja kriposti, koji je ovo sud,
kroz rajske liposti da patim tolik trud?
Lipota zgar s nebes, Višnjega prilika,
na saj svit dana jes za rados človika, –
mene vil gizdava, koja se može rit
liposti svih slava, lipotom čini mrit;
skončava nje pogled me željno srdačce
studeni jakno led zgar svitlo sunačce.
Da li je ljepota umjesto radosti
skončanje života mojojzi mladosti?
Ljubavi, ali s’ ti ka činiš, jaoh, sada
u gorkoj žalosti me srce da jada,
iz lica lijepe vil trativši sve tvoje
ognjene ljute stril u srce, jaoh, moje,
ter činiš nemilo da kunem sama sebe
i lice nje bilo da krivim za tebe?
Ali je, gospoje, kameno, jaoh, toli
srdačce toj tvoje ko’e se mnom ne boli,
ter je uzrok svih tuga mojojzi mladosti,
ne koja vlas druga ner tvoje liposti,
ter čini, diklice, da braniš od mene
anđelsko tve lice i gizde ljuvene?
Tolike liposti, ah, draga gospoje,
dobro s nemilosti od srca ne stoje.⁷¹
Polipše taj dzora sva ružom ka cafti,
danica vrh gora potamni gdi si ti;
tva lipos dobiva sve ine liposti;
sunačcu odsiva tvoj obraz svitlosti, –
od srca nemilos da li će grditi⁷²
anđelsku tvu lipos jedinu na sviti?
Što mogu ino rit od tebe, diklice,
vidiv te takoj krit od mene tve lice?
Vaj, s kijem govorim? Komu li kažem ja
grozni plač ki tvorim s čemerom od zmija, –
kamenju i granam i vodi studeni
i pustim sim stranam i gori zeleni?
Komu se tužim ja? Glusima dubravam?
U vjetar da li tja sve riči me davam?
Da li ću ovakoj vas život moj tužit?
Da li će nepokoj smrtni me vik družit?
Da li ću, jaoh, zvati tko⁷³ me čut ne haje,
da li ću iskati tko me tač skončaje?
Bolje je umriti i svršit tužne dni
nego zlo patiti i javi i u sni.
Bolje je, vaj, meni prijeku smrt sad zvati
u gori zeleni ka mi se će ozvati,
ka me će izbavit ljuvene gorkosti
a mira dobavit i vječne radosti⁷⁴.
O smrti, tim sad ja vapijem tvoju moć,
usiona vlas tvoja budi mi na pomoć!
Izbavi, izbavi Ljubmira tužnoga
nemile ljubavi i plača groznoga!
Slađa će tvoja stril u srcu mom biti
neg pogled ovej vil, – pravo ću toj riti.
Nje pogled ljuveni rados mi ktje skratit,
tvoja stril a meni slatki će mir vratit;
nje pogled ktje stavit pakljeni u me jad⁷⁵,
a ti ćeš izbavit svega zla mene sad.
Što činiš, o smrti? Vaj, da li nećeš doć?
Nesrećnim ali i ti ckniš doći na pomoć?
Pokli doć k menije, o smrti, nećeš ti,
a ja ću k tebije slobodno sad priti;
put mi će gvozdje ovoj ukazat k tebi sad,
gdi me će nepokoj ostavit i gork jad.

Ovdi se Ljubmir hoće ubit, a vila mu skrovena iz luga govori:

VILA

Ljubmiru, ka boles usiona tolikoj
stegnula tebe jes da t’ mrzi život tvoj,
da toli nemilo u gorkoj žalosti
grdiš lice bilo bez n’jedne milosti,
da toli neredno sam sebe kteći ubit
tve ime vrijedno tač hoćeš ogrubit,
i slavu kojome lug ktje te uzvisit
prikornom sad tome smrti hoć’ ponizit?
Ako se tobome, Ljubmiru, ne boliš,
boli se onome vrh svega ku ljubiš,
tač gorko ka neće da plačeš i tužiš
i toli odveće tvu mlados da mučiš.
I ljubav tač nemoj, Ljubmiru, huliti,
ka neće vas vik tvoj da budeš cviliti.
Ufanje gdje ti je, razgovor ljuvenim?
Mrtvo je tebije, a žive svim inim?
Otvori tve oči, nemoj tako ginut,
ar sunce s istoči skoro ti će sinut.

LJUBMIR, ispadši mu iz ruke oružje, govori:

Ki čuju ljuven glas u zelenoj gori,
u kom je velja slas? Tko sa mnom govori?
Ko li se boli tač mojima nevoljam
i neće bridak mač na prsi da stavljam,
ufanje ner slatko obećava meni,
razgovor ukratko u muci ljuveni?
Jeda si, Tirena, me slatko željenje,
ter takoj skrovena kažeš mi smiljenje,
ter tužba, ter gork jad, plač i moj gorki cvil
u srcu tvomu sad milos je probudil,
prislatkome riči ter toli ljuveno
taj milos sad liči me srce ranjeno?
Rič sama nije vik, gospoje od gospoj,
ljuvenoj rani lik, – ukaži obraz tvoj!
Pogled tvoj ljuveni sunčanom svitlosti
istjera’ u mene pakljene tamnosti,
prisvitli tvoj obraz objavi sunce toj,
odagni smrtni mraz ki skonča život moj,
od tužbe trjeskove, zle vitre od uzdah,
od plača dažde ove, od želje vihar plah;
odagni magline od misli gorcijeh tač,
s kijeh Ljubmir tvoj gine, s kijeh tvori grozni plač;
ukaži ružicu i rajsko tvoj cvitje,
u sunčanom licu objavi prolitje, –
ali sad Ljubmir tvoj da svrši objednom
s tugama život svoj kom smrti nerednom!

LJUBMIR

Je li ovoj Tirena, veseli je li obraz,
toliko žuđena od mene na svak čas?
Tirena ovo je, nje je hod ljuveni,
kriposti, jaoh, moje umiru u meni:
jezik se zaveza, da ne vim slova rit,⁷⁶
ljubav me a steza⁷⁷ da budu k njoj hrlo it,
da suze, da boles njoj skažem i trud vas
kroz rajski nje ures ki patim na svak čas,
da bi me pomilit, da bi me svojome
ljubavi nadilit blažen sam kojome.
Ljubavi, tvoju moć i tvoju vlas zovu⁷⁸,
budi mi na pomoć potribu u ovu;
dopus’ mi ljuven glas i riči medene,
da čuju tvoju vlas nje prsi studene,
da srce kameno bude omehšati
ali ja svršeno prijeku smrt prijati.⁷⁹
Ma što sknim ter k njojzi ne budem tijekom it?
Na sreći ovojzi ovako nije ga cknit! –
Tireno gospoje, gospoje od svih vil,
pogleda’ na moje tužice boga dil,
pogleda’ er, svakčas želeći ures tvoj,
na suncu kako mraz skonča se život moj,
u suzah er plovem, er cvilim dan i noć,
ne pristav a⁸⁰ zovem tvu lipos na pomoć.
Lipos me tva zani sunčanom svitlosti,
pogled me tvoj rani ljuvenom kriposti,
tvoj me ures osvoji usionome vlasti,
rič me tva opoji rajskome svom slasti.
Lipos me tva i shráni sad svojom milosti,
smrti me ubráni, jedina liposti,
tvojome ljubavi obesel’, gospoje,
neka te vik slavi tvoj sluga i poje.

VILA

Toliko kamene ni toli nemile,
u paklu rođene nijesmo mi vile
ljuvenih suzami da se ne bolimo,
da gluhe, jak kami⁸¹, na njih⁸² plač stojimo;
ni zviri dojiše nas u toj dubravi,
ma vile gojiše pune sve ljubavi.
Tugu mi zadava gorki tvoj nepokoj,
srce mi skončava, pastiru dragi moj.
Čujem te uzdisat i cvilit na svak čas
k nebesom i dvizat odveće tužan glas;
čujem te gdi zoveš smrt prijeku noć i dan,
bolestan i gdi greš⁸³ kako drug tvoj nidan;
čujem te Tirenu sad gluhu a sada
nazivat kamenu i gorčiju jada⁸⁴.
Ovo ti Tirena u zelenoj gori,
ku voda studena dâ na svit i stvori.
Hladenac, pastiru, studeni moj je stan,
s vilami u miru gdi trajem noć i dan.
Stvoritelj naravi pričudne tuj meni
kriposti objavi u vodi studeni:
riči⁸⁵ sam većekrat činila jednom ja
da sunce bude stat kadgodi i da ne sja;
i imam kriposti na zemlji još velje,
mogu sve žalosti svrnut u veselje.
Što uspitaš od mene, sve ti ću dopustit,
neć’ dobro ljuvene tve riči izustit;
ako ćeš imanje, pastiru gizdavi,
razum i sve znanje usione naravi,
budi tve hotjenje, – ma zlato se u vodi
i drago kamenje najveće nahodi.⁸⁶

LJUBMIR

Nit želim imanja, koje svit tač slavi,
ni razum ni znanja usione naravi;
ma želim u milos liposti tvoje prit,
inako usilos meni je, vilo, umrit.

VILA

Koja je toj milos ku pitaš sada ti?

LJUBMIR

Za slugu tva lipos da bi me primiti!

VILA

Kako ćeš bit sluga, pokli nî nidna vil
koja te za druga u gori ne bi ktil’?

LJUBMIR

Volim se sluga zvat tvoj, draga i mila,
neg svit gospodovat s kom drugom od vila.

VILA

Ako je meni stan hladenac studeni,
služba je taj zaman, pastiru ljuveni.

LJUBMIR

U vodi ako stan višnji ti satvori,
dao ti je bijeli dan da uživaš u gori;
a toli t’ kameno, znam, srce ne stvori,
da hoćeš svršeno da me smrt umori.

VILA

Tve riječi medene pune sve ljubavi
primagaju mene, pastiru gizdavi,
ter mi je usilos da činim sve sad ja
što hoće tva milos. Ovo sam ja tvoja,
ovo ti darivam mû⁸⁷ vjeru, odsada
tvoja se nazivam, već mnome ti vlada’!

LJUBMIR

Veliki bože moj, mogu li t’ zahvalit?

VILA

Jaoh meni, tko je ovoj?

LJUBMIR

Vaj, tko će ovoj bit?

Ovdi satir usktjebude vilu ugrabit, a vila prid njim uteče, a Ljubmir za njime, i svršuje prvi at. Počinje DRUGI AT