11. Uzdaše tužni moj, pokli se spravi sad

Uzdaše tužni moj, pokli se spravi sad,²³
da svijetu nepokoj navijestiš i gork jad,
kroza kî tač vene mladosti moje cvit,
požalit a mene ni tko bi na saj svit,
prid s prva k onojzi najlipšoj od vila,
u ličcu kojojzi ljuvena ‘e sva sila,
srce kâ pogledom rani mi, ter ja tim²⁴
stvaram se sad ledom sad ognjem goruštim.
Reci joj: gospoje, gospoje od svih vil,
priklon uši tvoje, da čuješ grozni cvil,
da čuješ tužan glas, kî zove dan i noć,
usiona tvoja vlas da tužnu da pomoć;
najverni oda sve gizdave mladosti
mre ranjen, jaoh, od tvê anđelske liposti;
srdačce omehčaj, dragoga pomili,
ne čini, smrtni vaj da ga već tač cvili;
tvojom ga ljubavi obesel, gospoje,
neka te vik slavi, neka te vik poje.
Ako bi obraz tja za nečut odnila,
tužan glas jak zmija da je vik nemila,
uzdaše tužni moj, k meni se ne vrni,
ma hrlo stupaj tvoj kamo hoć obrni;
željahno pripijevaj, kud godi budeš prit,
ljuveni plač i vaj, koji me čini mrit.