LUKO PALJETAK

(1943.)

MARIN DRŽIĆ

Njemu je život bio farsa
njega su zvali Marin Darsa.

On nikad nije imao cekin,
bio je hahar i berekin.

Ono što je sviro to je pleso
i solio je drugim meso,

i često išo je u Jakin;
govore da je bio fakin

i àmanat od prve klase;
bio je vazda prazne kase,

i kad je ušo u pé’setu
briškulu igro i trèsetu,

plandovo više nego štio;
rektor je u Siêni bio,

i tamo mu bilo friško,
tamo se samo divertìško.

On nije ćeo činit kuco
i vazda je od smijeha puco

između noža i makaza;
dvadeset ludijeh nakaza

sa stóčića je dignut ćeo;
više je pio nego jeo,

prijatelje je imo rijetke,
pòd staros’ došo je u Mletke

i sada tamo neđe leži
pòd pločom, ergo leži i reži.

Nijesu dalèko svijetli Mleci,
kad dođeš tamo ovako reci,

kad se s njim budeš neđe sreo:
PAX TIBI, MARIN, EVANGELISTA MEO.

Bijela tama, Zagreb, 2005.

(Uglazbio Darko Matičević)

PISMO DUM MARINU U MLETKE,
A. D. 1991

Moj Dùm Marine, šaljem ti u Mletke,
u tminu groba tvoga ove rétke.

Dvadeset ludih nakaza si mnio
destrìgat jerbo Grad ti bješe mio

povrhu svega, Grad što su mu ime
i zakon dali Njarnjasi, Grad kíme

odmnijevo tvoj je smijeh i gorki rug;
u Zanipôlo, gdi ti leži lug,

šaljem ti ovu pjesan, ma ti već
dobro znaš što ti njome hoću reć.

Oštro si svoje pero tvrdo stisko
i Lòrencu si piso, pomoć isko,

zalud, ko ì mi; mir ne stoji stanom
više u Gradu ovom, na svijet dánom

da bude slika raja, sad mu brat
poguba ljudske naravi je – rat!

Ne dvadeset, već dv’jé tisuće ludih
nakaza – šuma mat’ im! – fâcā hudih,
od žvìratā, mojèmučā, od koze
udrenih, i barbàčepā, zle loze,

u Grad bi htjeli ùrtat i sve splésat,
ma im rebùškat neće: ù kam klesat

nijesmo zalúdu dali riječi one
kê ù srcu nam cio život zvone,

kê, ko i tvoje i Đivove, štit
nèdobitnī su naš, i to će bit!

Izbjegle pjesme, Ljubljana, 1991.